Moje ime je Jašar Ahmedovski. Rođen sam 22. decembra 1963. godine u Makedoniji, u mjestu Plasnica, to ti je između Kičeva i Prilepa. Tamo sam završio osnovnu školu. Ali mislim da sam ja još kad sam bio mali, prvi razred, znao čime ću da se bavim. Muzikom. To je bila moja želja. Samo to.

I, eto, ostvarila mi se želja. Komponovao sam dosta pjesama i za sebe i za kolege, ali sam se i našao u nekim numerama. Zanimljivo. Ono, “Dok je mene Jašara”, znaš tu pjesmu, to može da bude kao da je o meni, i ima ona “Šta nam sada vrijedi novosadski vašar, kad na njemu više ne pjeva naš Jašar…”, ta je sigurno o meni, ali to je rokenrol, to je neko drugi komponovao.

Djetinjstvo

Ali dobro, prije toga je sve to ovako počelo… Nas je bilo četvorica braće i jedna sestra. Ava, Ruždija, Mufit, Jašar i Ipče. Moje djetinjstvo je bilo lijepo, sa najljepšim uspomenama ga se sjećam. Bio sam nemiran, kao i svako dijete. Roditelji su nam bili privrženi, ne znam ni kako bih ti to dočarao to. Imali smo sretno djetinjstvo, moji su bili imućni ljudi, lijepo smo živjeli. Nismo se razbacivali, ali na tim prostorima su moj otac, deda i baka bili veoma imućni. Tata je bio ljekar, a majka je imala najljepšu dužnost, da pazi na nas. Zaista je i uspela u tome. Usadila je u nas karakter, poštovanje prema drugim ljudima. Međutim, kako se ljudi mijenjaju, i čovjek se mijenja s vremenom…

Halid Bešlić

Roditelji su htjeli da prvo završim školu, pa mi je otac rekao da idem u Skoplje. Tamo je bila srednja medicinska škola, pa da kao krenem tim njegovim stopama, što se kaže, ali ja sam rekao – neću! Hoću u Sarajevo ili Beograd i tačka. Jer, muzika je tamo bila popularna, nemaš pojma koliko, i mene je samo to zanimalo. No, dobro, odvede me otac u Sarajevo, tu sam upisao medicinsku školu, to je bio moj uslov da nastavim s muzikom.

Za Sarajevo sam se odlučio jer je tamo radio jedan naš zemljak u opštini, pa da imam nekog svog. Taj čovjek me je vodio po kafanama da čujem kolege. Prvi restoran u koji smo otišli, sjećam se, “Pionirska dolina” se zvao, pjevao je Halid Bešlić. Ljudi su tu, pošto je pored bio zoo-vrt, šetali i svrate na piće. Bilo je oko pola osam i ja pitam: “Mogu li da otpjevam neku pjesmu?” Halid mi kaže: “Pa je l’ znaš da pjevaš, ti si klinac?!” Njegov harmonikaš, kada me je čuo, najavio me je i, stvarno, za nekoliko pjesama koje sam otpjevao, napunio se restoran. Nije moglo da se uđe. Upravnik me je zamolio da ostanem s Bešlićem da pjevam, a Halid kaže: “Da je kolegica, pa hajde, ali dva muškarca, nije to to…” Onda me je preporučio kod jednog prijatelja. Tako je počela moja karijera. Ljudi su me već prepoznavali na ulici poslije mjesec dana.

Šaban Šaulić

Tu sam išao dvije godine u školu i pjevao po kafanama, a onda sam sreo Šabana Šaulića. On mi je bio uzor, njegove pjesme sam volio. Kada me je čuo, rekao mi je: “Ti ne smiješ da ostaneš ovdje nijedan sekund, odmah da ideš za Beograd!” Snimio sam prvu ploču “Ružo moja, najmiliji cvete”, 1980. godine. Ploča je prošla odlično, bila je megahit. Poslije dva mjeseca sam bio na svim top-listama i ušao u top deset pjevača. Bio sam atrakcija, najmlađi pjevač u to vrijeme.

Inače, otac je veoma volio muziku i uvijek je išao u kafanu ili je u kući slušao kada mu pjevamo Ipče i ja. I stariji brat dobro pjeva, eto, i to da ti kažem. Tata je volio sevdalinke. Muzičku školu nisam završio, jer nisam imao želju da sviram. I ovako sam talentovan, komponovao sam dosta pjesama i za sebe i za druge. Jedino pjevanje ne može da se nauči. Može da se nauči da pratiš tonove ako imaš malo sluha, ali emocije i trilere, to ne može. Kada sam došao iz Sarajeva u Beograd, bio mi je cimer Mirko Kodić. Živio sam u hotelu “Ekscelzior” i on mi je jedan dan rekao: “Šta plaćaš ovo, hajde, imam ja stan, da živimo zajedno!” Bio je oženjen, ali žena mu je bila u Svilajncu. Tako smo živjeli nekih godinu dana.

Prvi honorar

Već sam neke parice dobijao kao klinac s deset, jedanaest godina. Kad god je bilo neko veselje, tjerali su me da pjevam i bilo je bakšiša. Tako sam kupio prvi bicikl, “poni” je bio popularan. E, a od prvog velikog honorara kupio sam auto. Govorili su mi “čekaj, kupi prvo stan”, a ja – ne! Prvo auto! Kupio sam BMW, tad je to bio vrh. To je vrijeme kada je funkcionisao sistem u bivšoj Jugoslaviji, imao sam velike tantijeme, od prodatih ploča sam dobijao nekih 100.000 maraka. Taj BMW je koštao 55.000 i mogao sam da se baškarim.

Onda sam snimio drugu ploču “Svako svome mora da se vraća” i prodao sam oko 600.000 malih ploča. Pa onda “Jednoj ženi za sećanje dugo”, bila je najtiražnija. To je moja lična karta, ta pjesma. Inače, ta ploča ima dosta hitova.

Ali imam mnogo ličnih karti “Isplači se, biće ti lakše”, “Venčajte me sa njenom lepotom”, “Kad sveća dogori” “Tamo si ti”… Zaista u karijeri imam dosta pjesama.

Jednoj ženi za sećanje dugo

Tu pjesmu je komponovao Šaban, a tekst je napisao Miki Ljubičić. Rekao mi je: “Imam neke pjesme da ti dam”. Kada sam je čuo, dopala mi se. Tada i nisam birao, šta se komponovalo, tako je i bilo, pa kako zadesi nekog pjevača. Čim je izašla, postala je hit. Na nastupima je pjevam po nekoliko puta za veče. To je najveće zadovoljstvo, poslije toliko godina, klinci i klinke naručuju tu pjesmu koja je duplo starija od njih, to je veliko priznanje za umjetnika.

Ipče Ahmedovski

Ipčetova pogibija je nešto najgore u mom životu. Bilo je to 1994. godine, sjećam se svakog trenutka. O tome slabo i pričam. Ne bih poželio ni najvećem neprijatelju da to doživi. Za sve nas je bio šok kada smo čuli, i dalje se teško nosimo sa tim, ne može da se prepriča. Vijest da je Ipče poginuo mi je javila njegova djevojka Zlata u pet ujutru.

Bio sam u šoku, i dalje ne znam kako sam to preživio. Bilo mi je neshvatljivo, nisam mogao da vjerujem. To me je koštalo psihe, razmišljanja o budućnosti. I dan-danas mi je jako teško, nikada to neću zaboraviti, niti izbrisati mogu…

Nisam dugo godina mogao da pjevam njegove pjesme, ni da ih slušam. Onda sam jednom rekao: “Moram sada da živim s tim”, i uzeo sam i pustio njegove pjesme, usput sam i plakao. Prvi put kada sam pjevao njegove pjesme je bilo jako teško, jedva sam otpjevao jednu pjesmu, drugi put malo lakše…

Počeo sam da radim poslije godinu dana. Često sam išao u Makedoniju kod mojih jer su teško podnijeli to. Moj otac je poslije pet godina umro, a majka četiri godine poslije njega. Oni su već bili gotovi ljudi. To je haos. Život vam prvo da lijepe stvari i onda se desi nešto takvo…

Sahrana

Mnoge kolege mi se nisu javile kada je Ipče poginuo, da izjave saučešće i kako to već ide… što je meni čudno. Rijetki su nazvali. Njih deset posto s kojima sam se poznavao, sjedio. Šaban mi je bio jako dobar prijatelj sve do 1994. godine. Nije mi se javio nakon tragedije. Šabana sam volio pre nego što sam ga upoznao, njegovu emociju, pjevanje, uvijek sam ga poštovao i uvijek ću ga poštovati. Pomogao mi je na početku karijere. Zašto se on meni nije javio… ne znam… Njegova supruga je poslala telegram, ali ja sam smatrao da je trebalo da se javi pored tolikog našeg prijateljstva. Mi smo putovali zajedno na sve turneje, spavali smo u istoj sobi, slobodno vrijeme smo provodili zajedno.

Prvo popijem kafu kada ustanem, zovem njega, gdje ćemo se naći. Šta se desilo da on mene nije pozvao da pita kako sam… Čuo sam poslije neke priče, kada je prošlo dva-tri mjeseca, da mu je bilo teško da me zove. To je tako ostalo. Naravno da sam mu zamjerio, jer prijatelj pravi i u dobrom i u lošem treba da se javi. Ali kada je on poginuo, što mi je jako teško palo, otišao sam na sahranu. Nisam mogao da ne odem, zamjerao bih sebi poslije. Zašto da moram da se nekome svetim, da ostane neka mrlja. Ako neko napravi grešku prema vama, ako vi njemu vratite istom mjerom, isti ste kao on. To sam uradio od srca.

Vojska

Ali, hajde, da pređem na neke vedrije stvari. Šta ti još nisam rekao? Evo, vojska na primer. U vojsku nisam želio da idem, jer sam već imao karijeru, ali otac je insistirao. Čak sam i sredio da ne idem, ali pošto je tata poznavao sve u Prilepu, sredio je da služim. To je bilo 1988. godine. Video sam da je ovdje počela već situacija da malo vri. Dobio sam odjednom poziv, a već sam imao zakazanu Novu godinu u Nemačkoj. I ja šta ću… Čim sam sletio u Beograd 12. januara, na aerodromu me je sačekala vojna policija. Držali su me do uveče tu, dok nije bio let za Dubrovnik, pošto sam vojsku služio u Trebinju. Sjećam se, pošto sam ja znao sve ljude na aerodromu, bila je neka sala i tu smo pravili feštu. Odatle pravo u avion i u vojsku. Do Dubrovnika sam letio, poslije sam išao taksijem.

Šta sam radio u vojsci? Misliš, šta sam bio, koji rod? Pa šta bih ja radio u vojsci nego pjevao! Rekao sam komandantu da nemam pojma s oružjem, da me to ne interesuje: “Ako hoćete da budem fin, da ne pravim probleme, pustite me u Dom JNA, zaradićete i pare.” Rekao je: “Ti si u pravu, ti si umjetnik, ajde napravi orkestar”. Pravio sam audiciju, izabrao orkestar, onda sam u Domu JNA bio svako veče. Bio je haos. Kao da nisam bio u vojsci, jedino što sam nosio uniformu. Vojska mi je teško pala na početku jer sam bio mlad, navikao da zujim. Ali takav sam čovjek da se snađem u svakoj situaciji. Stekao sam dosta prijatelja, a kada sam odslužio vojni rok, pet dana nisam mogao da se vratim kući, jer su pravili ispraćaj! Kada sam otišao u vojsku, shvatio sam i otkačio mnoge prijatelje jer se nisu javili. Ta vojska je dobra bila da presaberete sebe, prijatelje, da vidite ko je kakav. Odmah po povratku sam snimio ploču. Novica Urošević je već spremio pjesme za mene poput “Zabraniću suzama”, “Jagnje moje malo”. Veliki uspeh je bio kada je izašla ta ploča.

Supruga Snežana

Moja najveća ljubav i podrška u životu je moja žena Snežana. Zajedno smo od 1982. godine, a u braku smo 20 godina. Na brak smo se odlučili jer su mediji stalno prozivali “nevjenčana supruga”, ali, ako postoji ljubav, meni papir ništa ne znači. Bilo je neko slobodno vrijeme i rekao sam “hajde da se vjenčamo”. Nisam pravio svadbu, jer sam toliko svadbi otpjevao da mi je to dosadilo. Samo smo napravili ručak.

Snežanu sam upoznao spontano. Dok sam imao turneju sa Lepom Lukić, ona je svratila s drugaricom, tako smo se upoznali. Ne da sam stidljiv, ali nikada u životu nisam prilazio djevojkama, slao im piće i to… Ali njoj sam prišao i rekao, ako ima vremena, da se vidimo. Ona je došla iz Valjeva u Beograd jer je tu išla u srednju školu, a meni je kao trebalo da mi neko pokaže grad, jer sam tek došao, to je bila fora. Snežana se nikada nije miješala u moj posao, niti je ikada ugovarala moje nastupe. Uvijek sam želio da je zaštitim od tog svijeta, jer ima raznih ljudi. Na početku zabavljanja je bila malo ljubomorna, ja sam bio popularan, voljele su me djevojke. Ali ona je sigurna u sebe i to ju je prošlo. Sretni smo zajedno, stalno putujemo, uživamo. Jedino što nam nedostaje su djeca. Pokušavali smo, išli svuda, ali nije išlo. Nismo mogli da dobijemo dijete. To nam je velika želja. Razmišljali smo i da usvojimo, ali ovdje je papirologija jako komplikovana. Iskreno, nisam još odustao od te ideje. Nadam se da ću uspjeti da usvojim dijete i da ga odgajamo. Jako sam privržen deci, posebno od svoje braće, prijatelja.

Kumovi

Imam nekoliko prijatelja na estradi.Goca Božinovska mi je kao sestra, znam je 40 godina. Ni s njom se ne čujem redovno, ali kada se vidimo na snimanjima, ostanemo do dva-tri ujutru.

I sa Zlatom Petrović se družim. Vjenčao sam je sa Zoranom Pejićem Pejom, a nisam ga ni znao kada me je ona zvala. Rekao sam joj: “Izvini, Zlato, kako da ja njemu budem kum kada čovjeka ne poznajem uopšte, nikada ga nisam vidio uživo.” A ona mi kaže: “Ne bira on kuma, nego ja!” Dobro, kažem, zbog tebe hoću. Tako i bi. Goca je bila njoj kuma, a ja Peji. Brzo su se razveli, pa se Peja i ja više ne zovemo “kume”.

Saša Popović

Druženje sa Sašom počelo je 1982. godine. Ja sam već bio popularan, a oni su radili po hotelima. Sreli smo se na aerodromu, a Sale je, onako komunikativan, otvoren čovjek, pa mi je prišao i rekao: “Gdje si, Jašare!” i zagrlio me. Ja se oduševio, video sam ga na televiziji s Brenom, i od tada počinje naše druženje. Kada su počeli da se rasturaju, mi smo se već viđali privatno, družili smo se. On je bio razlog što sam prešao u ZAM. Tako je počelo intenzivnije druženje, počeli smo da se viđamo svaki dan. Kada sam riješio da se vjenčam, razmišljao sam ko bi mi bio kum. Meni je Sale drag čovjek, pa sam ga pitao i okumili smo se. Naše prijateljstvo je takvo da možemo da se ne vidimo mjesecima, da se ne čujemo, ali znamo da smo prijatelji. On je zauzet čovjek, snima stalno, a kada ima slobodno vrijeme ode u Opatiju, ja u Tursku. Ali to je pravo prijateljstvo. Dovoljno je da me poštuje, voli, meni je to dovoljno. Da znam da mi je on prijatelj, da mi ništa loše ne pomisli, da mi ne radi nešto iza leđa. I da se čujemo i za pet mjeseci, to je okej.

Nisam ga uzeo za kuma zato što je on Saša Popović, direktor “Granda”. To on zna odlično. Uvijek to pričam, i on kaže. Koliko puta me je molio, i njegovi saradnici, da dođem u neku emisiju, a ja sam jednostavno takav. Zašto bi on sada zato što mi je kum da mi završi nešto?

Romske svadbe

Zbog situacije u Jugoslaviji, nisam želio da radim otkako je sve ono počelo 1991. Nisam htio da putujem i nastupam dok ne stane sve. Bilo je to strašno vrijeme. Radio sam samo romske svadbe po inostranstvu, sa Ipčetom. Četiri-pet godina sam samo to radio u fulu. Svačega sam se nagledao. Ima jedna anegdota sa Vesnom Zmijanac. Bili smo na nekoj svadbi 1992. godine u Milanu. I kakva je Vesna luda, šarmirala je nekog gosta koji je zaista bio kavaljer. On joj je poklonio neki upaljač, zlatni, a inače, na tim svadbama, žene sjede sa strane i prate koliko muževi daju, šta, kako, da li gledaju pjevačicu… I izađemo mi u jednom trenutku napolje, kad okupilo se nekoliko žena i priđe nam. “Je li, bre, Vesno, jesi ti ovdje došla da pjevaš il’ da…”, viču. Vesna ne zna šta se dešava, hoće da je napadnu, da je biju. Mi skočimo da je branimo, jedva smo je spasili! Ona se uplašila, a mi sve fino s tim ženama: “Nemojte, molim vas…”, sve tako nešto, tek će ti jedna od njih: “Ma, Jašare, vidiš ti šta ona radi! Tu mi šarmira, da mi uzme muža!”

Inače, svadbe ne radim dugo godina, toliko sam ih otpjevao da… Evo, ovo samo da ti kažem, radio sam bukvalno najbogatije romske svadbe kod naših ljudi koji rade u inostranstvu.

Poklanjao sam pjesme

Komponovao sam pjesme za Đanija, Snežanu Đurišić, Viki Miljković, Suzanu Jovanović… Mnogi su me zvali da im komponujem, ali ja to ne radim. Ovima sam pjesme poklonio. Sebi sam napisao mnoge pjesme, dvije sam posvetio Ipčetu, “Majka sina, a ja brata”, “Nebo tajnu krije”, pa “Venčajte me sa njenom lepotom”, “Za društvo u ćošku”… Kompozitori su jako teški ljudi, pa sam odlučio da sam sebi radim pjesme.

Fetije

U Turskoj provodim dosta vremena, jer imam kuću u Fetijama. Nekoliko puta godišnje odlazim tamo i jedino tamo nalazim mir, mogu da uživam i da se opustim. Više puta sam bio u Antaliji, obišao sam sve destinacije, a Fetije su mi se najviše svidjele. Bio sam tamo sa sestrićem, on je biznismen i kupio je kuću u tom mjestu. Ubrzo se na prodaji našla još jedna, pa sam odlučio da je kupim.

To je mondensko mesto, kao Monte Karlo. Ima 20 plaža, nema gužvi, posebno do juna. Baš sada putujem tamo. Divno mesto, jako intimno, ima malo ljudi.

Hobi

Volim automobile i šoping. Kada je garderoba u pitanju, uvijek sam volio da se lijepo oblačim. I kao klinac sam imao svog krojača, uvijek sam odlučivao šta da obučem. Imao sam pantalone šivene, sako, sve pod konac. To sam od oca naslijedio. Sada mi je najveća radost kada idem u šoping, ali ne da konzumiram garderobu koja je aktuelna u tom trenutku. Ne volim kičericu. Znam da kombinujem. Ne šopingujem u Beogradu. Ima nekoliko mjesta s firmiranom robom, ali uglavnom po inostranstvu kupujem.

Milano, Cirih, Frankfurt. Plus me poznaju ti ljudi tamo, dosta naših rade, ima i popusta za mene. Zadovoljstvo su mi garderoba i automobili.

Kosa

Od početka karijere kosa je bila moj zaštitni znak. Godinama sam nosio puštenu kosu, ali pre nekoliko godina, kada sam bio u Fetijama, bilo mi je vruće pa sam uzeo ženinu gumicu i svezao je. Poslije sam u restoranu, u toaletu, kada sam se pogledao u ogledalo, shvatio da mi dobro stoji vezana kosa, pa sam odlučio da promijenim imidž. Sjećam se nakon toga, imao sam prvi nastup u Frankfurtu, niko nije mogao da me prepozna.

Muzičar mi kaže: “Jale, pusti kosu, to si ti!”, ali ja nisam htio. Kada su me najavili, izašao sam na binu i publika je bila iznenađena, nije im se dopalo. Ali ja sam bio uporan.

Sada ne mogu da me prepoznaju kada pustim kosu. Nedavno sam napravio selfi s puštenom frizurom, u medijima je bio efekat neviđeni. Lakše mi je s vezanom kosom, jer mi je često vruće, posebno na nastupima. Jednom sam se i ošišao na kratko. Frizer je jedva uspeo to da uradi. “Jale, kako ćeš, publika je navikla na tebe s dugom kosom…” Kažem mu: “Ja odlučujem kako ću da izgledam, a ne publika. Publiku poštujem, ali ja odlučujem.” Ipak, kosa je moj zaštitni znak, pa sam se predomislio i pustio je ponovo.

(Kurir)

pressmediabih.com